Svrha ekonomske aktivnosti jest povećanje blagostanja pojedinaca, a zaposlenost je ključna za to blagostanje. Čini se da su obje tvrdnje očite. Ipak, ekonomske politike često su protiv interesa radnika. Stiglitz tvrdi da objašnjenje tome leži u komodifikaciji rada u neoklasičnoj ekonomiji, što pogoršavaju stalni tržišni propusti, preslaba politička zastupljenost radnika i rašireno zagovaranje politika “sklonih tržištu”, koje pretpostavljaju da se pitanja učinkovitosti mogu rješavati izolirano od pitanja pravičnosti i distribucije. Vlade – a u širem smislu i međunarodna zajednica – imaju ključnu ulogu u afirmiranju stajališta da razvitak znači više od samoga gomilanja kapitala.